1. Home
  2. Hall of Fame
  3. Branislav Simić

Branislav Simić

Branislav Simić rođen je 21. marta 1935. godine u Gornjoj Rogatici. Bivši je rvački reprezentativac Jugoslavije, osvajač dve olimpijske medalje i vicešampion sveta. U Tokiju 1964. godine osvajač je zlatne medalje, dok je u Meksiko Sitiju 1968. godine osvojio bronzu. Učesnik je Igara u Melburnu 1956. godine i Rimu 1960. godine, da bi nakon završetka takmičarske karijere sudio na još osam Olimpijskih igara, sve do Atine 2004. godine. Neizostavan deo u matrici uspeha i razvoja jugoslovenskog rvanja dao je u drugoj polovini dvadesetog veka. Već sa trinaest godina, štamparska mašina udara njegovo ime na hartije koje su malom tekstu, za njega od nemerljivog značaja i ponosa, prenele vest o pionirskom prvaku Vojvodine u rvanju. „Pionirsko prvenstvo Vojvodine održavalo se u zimu 1948. godine u Novom Sadu. Rekao sam tati da sutradan čita novine, jer mu je sin postao slavan. Međutim, to je malo takmičenje, pitanje je da li će uopšte izaći u štampi. Posle desetak dana izlazi mali tekst u „Sportu” i između ostalog i moja kategorija sa mojim imenom! Dugo sam čuvao taj isečak iz novina, sve dok je moglo da se pročita šta piše.” Godinama se ređaju uspesi na domaćim i svetskim takmičenjima i već u prvom olimpijskom ciklusu kao senior uspeva da izbori učešće na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Peh već u prvom kolu, gde je prilikom zahvata u okršaju sa bugarskim protivnikom polomio rebra. Povreda koja nije dopuštala nikakav rizik i bio je primoran da se povuče. Sledeća prilika je ciklus za Olimpijske igre u Rimu 1960. godine gde je sa četiri godine iskustva više bio standardan član olimpijskog tima i uzdanica za medalju. Doći u situaciju da ga povreda odvoji od takmičenja i pre nego što je počelo zvuči nestvarno. Upravo se to i dogodilo. Ovog puta, iščašenje ruke. Tokio 1964. godine dolazi posle velike nedoumice da li nastaviti rvanje usled brojnih povreda koje su ga u međuvremenu zadesile. Nakon što je dva puta odustajao već na početku, posle komplikovane povrede ramena u vojsci, obuzimala ga je bojazan od novog peha. Ali, naplata je došla u vidu olimpijske medalje. I to najsjajnije. „Dok sam davao izjave novinarima posle tog takmičenja i dodele medalja, rekao sam da sam prosvetni radnik i razredni starešina. Neka od japanskih redakcija je to prenela u vestima i u olimpijskom selu me je sačekala vest da imam posetu. Sačekala me je japanska učiteljica sa decom iz lokalne škole. Želeli su zajedno da mi čestitaju uspeh. Čuvam sliku sa tom decom i danas.” Iz tadašnje perspektive, posao nastavnika u školi i profesionalnog sportiste deluje nespojivo. Uprkos tome, odlazak na sledeće Olimpijske igre u Meksiko Sitiju 1968. godine bio je neupitan. Iako među najstarijim članovima rvačkog tima, ponovo doživevši nezgodnu povredu noge, uspeva da osvoji bronzanu medalju, svoju drugu olimpijsku. „Zanimljiva situacija se desila u raspodeli mesta u borbi za medalju na tom takmičenju. Naime, nas trojica smo bili plasirani sa jednakim brojem finalnih bodova. Ali, s obzirom da su Mec iz Istočne Nemačke i Olenjik iz Sovjetskog saveza imali borbu više od mene, protiv takmičara iz Gvatemale i Kostarike, jer sam ja bio slobodan u prvom kolu, zbog toga sam osvojio bronzu. Fudbalskim rečnikom rečeno, izgubio sam na „gol razliku”. Proveli su nekoliko sekundi više od mene u borbama i zato su imali prednost na kraju.” Najveća čast mu je ukazana na otvaranju Olimpijskih igara u Meksiku, kada je bio nosilac jugoslovenske zastave na uvodnoj ceremoniji. Prisetio se nesvakidašnje situacije sa zatvaranja. „Na zatvaranju tih Olimpijskih igara, zastavu nosi Đurđica Bjedov. Ona je osvojila dve medalje u plivanju na takmičenju. Želeo sam da uzmem zastavu sa jarbola nakon te ceremonije, koja nije toliko protokolarna kao otvaranje. Uspeo sam, i u olimpijskom selu smo je prepolovili i uzeli smo ona i ja po jednu polovinu. Moja polovina se nalazi u zrenjaninskom muzeju.” Autor: Relja Barać

Branislav Simić (Gornja Rogatica, 21. mart 1935) bivši je jugoslovenski i srpski rvač, osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1964. godine. Rođen je 21. marta 1935. godine u Gornjoj Rogatici.[1] Kao rvač najduže je nastupao u Proleteru iz Zrenjanina, a bio je član i beogradskog Partizana. Sa svojih 14 godina osvojio je titulu prvaka u pionirskoj, a već 1952. i titulu prvaka u seniorskoj konkurenciji.[2] Osvojio je zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju (1964), a u Meksiko Sitiju (1968) okitio se bronzanom medaljom.[3] Nosio je zastavu Jugoslavije na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara 1968. godine.[4] Bio je drugi na Svetskom prvenstvu u Sofiji (1963), pobedio je na Mediteranskim igrama u Tunisu (1967). Simić je bio 11. puta prvak Jugoslavije.[5] Sudio je šest puta na Olimpijskim igrama u nizu, od Los Anđelesa (1984) do Atine (2004), a na Svetskom prvenstvu 1987, održanom u Klermon Feranu (Francuska), dobio je „zlatnu pištaljku“ i proglašen najboljim rvačkim sudijom na svetu. Bio je 20 godina instruktor i član sudijske komisije Svetske rvačke federacije. Dobitnik je najvećih društveno - sportskih priznanja i među velikanima koji su nosioci nacionalnog priznanja za ostvarene rezultate u olimpijskim sportovima na najvećim takmičenjima.[6] Po struci je diplomirani istoričar i profesor istorije.[7] Penzionerske dane provodi u Novom Sadu, u Domu za starije osobe.[8]

Rođen je 21. marta 1935. godine. Osvojio je zlato na Igrama u Tokiju (1964), a u Meksiko Sitiju (1968) okitio se bronzanom medaljom. Bio je drugi na Svetskom prvenstvu u Sofiji (1963), pobedio je na Mediteranskim igrama u Tunisu (1967), 11. puta bio je šampion Jugoslavije… Sudio je na šest puta na Olimpijskim igrama u nizu, od Los Anđelesa (1984) do Atine (2004), a na SP 1987, održanom u Klermon Feranu (Francuska), dobio je „zlatnu pištaljku“ i proglašen najboljim rvačkim sudijom na sveta.

Rvanje kao jedan od naših najtrofejnijih sportova, imalo je mnogo asova, među kojima značajno mesto zaslužuje Branislav simić, olimpijski šampion iz Tokia 1964.g., vicešampion Sveta 1963.g. u Helsinborgu i osvajač bronzane olimpijske medalje u Meksiku 1968.g. To su samo njegovi najznačajniji uspesi, jer teško je prebrojati sve njegove trofeje sa Državnih šampionata, Mediteranskih igara, Balkanijada i drugih međunarodnih takmičena. Rođen je pre 73.godine, u Gornjoj Rogatici, nedaleko od Bačke Topole. Kao rvač najduže je nastupao u Zrenjaninskom Proleteru, a bio je član i Beogradskog Partizana. Profesor je istorije i sada kao penzioner živi u Novom Sadu. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja i nagrada, a bio je i trener juniorske reprezentacije Jugoslavije. Branislav Simić je sudio na šest Olimpijslih igara, a čak tri puta je bio vrhovni sudija. Bio je instruktor i član sudijske komisije Fila od 1984.g.do 2004.godine. Bez dileme velikan sporta za sva vremena.

NEPONOVLJIVI BRANISLAV SIMIĆ Herodot srpskog sporta Profesor Branislav Simić nije od onih koji pričaju prazne priče. Sopstvenim primerom je pokazao da se mentalnom snagom i istrajnošću prevazilazi neuspeh. Kada počinjemo ne znamo kako će se to završiti, rekao je Herodot. Dobro je znanje, zlo je neznanje. S novcem si zmaj, bez novca crv. Sve su to njegove misli. Slavni Ciceron ga je nazvao ocem istorije, potonji vekovi i nauka su potvrdili test očinstva a očevi su neko čijim se rečima veruje. Naizgled su jednostavne, ali velika je veština umeti jednostavnim jezikom svima razumljivim govoriti o životnoj filozofiji. Herodot se nije mnogo razmetao stvarima iz svog života, ono što se zna o njemu je vrlo skromno, ali će njegovo ime i slava živeti kroz delo dokle god se ljudi budu bavili proučavanjem prošlosti i vaspitavanjem naraštaja u duhu ljubavi prema otadžbini i čoveku. To je postulat za vek i vekova, ali čovek ne postupa uvek po logici i ne čini ono što je najbolje za njega, evolucija nas je načinila jedinim bićima u prirodi koja su samodestruktivna i kao takve nas vodi pred svršen cilj. Čovek je izuzetno komplikovano biće, a jedan od nekolicine onih koji svojim primerom i pripovedanjem pokazuju da je zaokret uvek moguć je profesor istorije koji je obrtao i poslagao mnoga ta složena bića na putu do olimpijske medalje, Branislav Simić. Branislav Simić je vrstan sportista i izuzetan čovek, istoričar koji poput Herodota nastoji da ne iskrivljuje činjenice već da ih odvoji od mitova, čovek je čija se izlaganja odlikuju velikom savesnošću i istinoljubivošću. Profesor se u pređašnjoj tvrdnji ne bi složio s nama, rekao bi da je on savladao ili pobedio svoje protivnike i da se drva slažu dok se ljudi usaglašavaju. Saglasni smo s njim, obrazovanje uvek ima prednost kao što u matematičkom pravilu množenje po redosledu operacija ima prioritet u odnosu na sabiranje, osim ako se sabiranje ne uokviri zagradama. Mnogi talenti se u kombinovanju tih brojeva izgube, pa na kraju ne prođu svi isto. Branislav Simić je neko ko je matematičke zakonitosti primenio na ispravan način. Zavšio je fakultet, stekao obrazovanje, a uz to je bio vrhunski sportista, jedanaest puta prvak Jugoslavije, višestruki prvak Balkana, šampion Mediterana, vicešampion sveta, četiri puta učesnik olimpijskih igara, po jednom osvajač olimpijskog zlata i bronze. Neko ko javno priča o dve strane medalje, govori kako profesionalni sport sve više gubi ljudsku dimenziju gde se ona romantičarska fantazija lako pretvara u grubu realnost. Ova olimpijska odiseja nosi jaku pouku. Na debitantskom učešću je doživeo peh već na prvom meču kada je slomio rebro, što ga je onesposobilo za dalje takmičenje. Sumnje u kvalitet i optužbe sportske javnosti sa kojima se tada perspektivni rvač suočio po povratku u zemlju zabolele su ga više od preloma. Na sledećim igrama je ciljao zlato silno želevši svima da pokaže koliko su se ogrešili o njega, ali je uoči takmičenja na sparingu povredio rame što ga je vratilo kući. Fortuna, boginja sreće, mu je priredila tuš, osećaj bespomoćnosti i razočarenje su ga patosirali, pomišljao je da zauvek napusti rvanje. Od takvih stvari ego pravi kompleks. Osetiš se kao roba, ona potrošna. Mnogi vrhunski sportisti posle takvih padova klonu, jer ih profesionalni sport pravi infantilnim poput dece, zbog iluzija koje stvara oni se već u 30-im godinama nađu na ulici, bez diplome i zaposlenja. Puknu pod pritiskom, jer dok zanemaruju sve druge aspekte života sport ih načini robovima svojih tela. Simiću je posle debakla na dve Olimpijade predstojala najteža borba, borba sa samim sobom. Njegov spas je bio to što je završio studije istorije i što ga je već tad čekalo radno mesto u školi. Deca se plaše čudovišta ispod kreveta, a časovi istorije su tu da im, između ostalog, kroz svoju hroniku krvoprolića ukažu da su čudovišta zapravo deo njih samih, deo čovečanstva, da ljudima oduvek upravljaju instinkti i da ono što je potisnuto uvek hoće da se oslobodi. Simić kao vrstan pedagog zna da je sport jedan od pravih načina jer preusmerava agresivne impulse na prihvatljiv objekat. Jedno indijansko predanje govori o dva vuka koja se bore u svakom od nas, jedan je Dobro a drugi Zlo, a poenta je da uvek pobeđuje onaj kojeg hraniš. Profesor Branislav Simić nije od onih koji pričaju prazne priče. Sopstvenim primerom je pokazao da se mentalnom snagom i istrajnošću prevazilazi neuspeh. Do sledećih olimpijskih igara je poput Brus Banera uspostavio ravnotežu sa Hulkom, velikim zelenim čudovištem u sebi, naučio da ga kontroliše i oslobodio ga na turniru u Tokiju gde se upisao u istoriju kao prvi individualni sportista osvajač olimpijskog zlata za Jugoslaviju. Ni tad nije stao, četiri godine kasnije je u Meksiku bio blizu da ponovi uspeh, osvojio je bronzu. Po završetku takmičarske karijere sudio je na šest olimpijskih igara, tri puta bio vrhovni sudija, 20 godina instruktor i član sudijske komisije Svetske rvačke federacije. Branislav Simić je vrstan sportista i izuzetan čovek, istoričar koji poput Herodota nastoji da ne iskrivljuje činjenice već da ih odvoji od mitova, čovek je čija se izlaganja odlikuju velikom savesnošću i istinoljubivošću. Neko ko javno priča o dve strane medalje, govori kako profesionalni sport sve više gubi ljudsku dimenziju gde se ona romantičarska fantazija lako pretvara u grubu realnost. Zrenjanin je grad u kojem je proveo svoje najlepše godine i stvaralačko doba, mesto gde je rvanje deo lokalne tradicije i identiteta, gde žive ljudi koji i dalje veruju u staromodnu i naivnu sliku o sportu. Zrenjaninci su čuli za onu da se istorija ponavlja, ali i znaju da je Branislav Simić neponovljiv. Njegovo ime će u gradu na Begeju živeti dokle god se ljudi budu bavili proučavanjem prošlosti i vaspitavanjem naraštaja u duhu lokalpatriotizma, ljubavi prema sportu i čoveku. Autor: Ivan Višković